Суботичка синагога
Министарство за европске интеграције покренуло је 2018. године пројекат дигитализације националне културне баштине како би указало на важност обнове споменика културе у Републици Србији, као и на значај коришћења средстава из ЕУ фондова у области културе и стваралаштва. Овом активношћу Влада Србије придружила се земљама Европске уније које 2018. обележавају као „Годину европског културног наслеђа“, са циљем да промовисањем богатства културне различитости, наслеђа и интеркултурног дијалога укажу на значај ових области у економском развоју и побољшању дипломатских и спољнополитичких односа. Пројекат обнове источног прочеља синагоге у Суботици, који је финансиран из ИПА програма прекограничне сарадње Мађарска – Србија 2007 – 2013, један је од најбољих примера коришћења европских фондова у области културне сарадње и први у низу које је Министарство одлучило да представи у дигиталном издању. Резултати обнове Суботичке синагоге, приказани су кроз дигитализацију њенe унутрашњости и спољашности, тако да је овај бисер средњеевропске архитектуре сада доступан свим корисницима интернета који и изблиза могу да погледају виртуелну панорамску туру сачињену од 70 кадрова урађених у ХДР технологији и резолуцији од 200 мегапиксела.
Панорама
Пројекат обнове
Након деценија пропадања, зграда Суботичке синагоге уврштена је на листу седам најугроженијих споменика европске културне баштине „Европа ностре“. Обнова ове грађевине почела је у јануару 2013. године, а ЕУ је свој допринос у ревитализацији дала кроз Програм прекограничне сарадње Србија – Мађарска и пројекат „DIAMOND – Драгуљи на прекретници векова – путовање кроз чудесан свет сецесије”. Овај пројекат предвидео је, поред обнове дела зграде синагоге, и обнову крова сецесионистичке „Гроф палате“ у Сегедину, као и израду пројекта реконструкције прочеља и кровне конструкције „Палате Шафер“ у Сегедину. Укупна вредност пројектa „DIAMOND” износи 344.787 евра, од којих је Европска унија, у сарадњи са Градом Суботицом, издвојила 100.000 евра за обнову источног прочеља синагоге. За реконструкцију целог објекта, од 2013. године, утрошено је готово три и по милиона евра, а поред ЕУ, донатори су били и: Град Суботица, Покрајинска влада Војводине, Светски споменички фонд из Њујорка, као и Влада Мађарске. Након неколико година радова, синагоги у Суботици враћен је стари сјај и 2018. године отворена је за јавност, а свечаним уношењем и постављањем свитака свете књиге Торе, Суботичка синагога поново је постала јеврејски храм. Богослужење и верски обреди, који су се током последњих 40 година обављали у сали Јеврејске општине, у такозваној Малој синагоги, сада поново могу да се одржавају у згради Суботичке синагоге.
Историјат Синагоге у Суботици
Суботичка синагога, после будимпештанске, друга је по величини у Европи и прва грађевина коју су архитекте Марцел Комор и Деже Јакаб заједно пројектовали. Пројекат синагоге припремљен је за конкурс који је био расписан у Сегедину 1899. године, на којем је прву награду освојио Липот Баумхорн, док су Комор и Јакаб добили откуп. Међутим, јеврејска заједница у Суботици прихватила је Коморов и Јакабов пројекат без двоумљења, а градња Синагоге по њиховом нацрту почела је 1901. и завршена је следеће године. Синагога је једно од највреднијих средњеевропских остварења ове врсте сакралне архитектуре, и одликују је смела и модерна архитектонска решења. Јединствена је и по томе што уместо продужене организације простора, какву је имала већина синагога у Европи у то време, Суботичка синагога има централну организацију простора, са осам кружно постављених челичних стубова, који су представљали основу конструкције. Поред уметничке и естетске вредности, реч је о јединој синагоги у која носи обележја мађарске варијанте сецесије. Типична за овај стил, флорална декорација у виду пауновог пера, лале, стилизоване руже или љиљана налази се, како на прочељу, тако и у унутрашњости, на витражима и осликаним зидовима. Витражи су израђени у пештанском атељеу Микше Рота, а фасадни украси и цреп у печујској фабрици керамике Жолнаи. Унутрашњи простор, конципиран као шатор, подсећа на старозаветна времена, а блистава усклађеност боја у верницима је требало да побуди осећање радости. Синагога може да прими до 1400 верника, 850 мушкараца у приземљу и 550 жена на галерији. О њеној величини сведоче и подаци да је висина унутрашњег простора 23 метра, а распон куполе 12,6 метара. Спољна висина објекта је 40 метара. Након Другог светског рата, мали број преживелих суботичких Јевреја није могао ни да испуни, ни да одржава овај објекат, те је јеврејска заједница у Суботици 1979. године синагогу поверила граду, односно локалној самоуправи уз обавезу да је обнови. Од 1985. до 1988. године била је власништву Народног позоришта из Суботице, па је изнад оригиналних клупа подигнут дрвени подијум на којем су се одржавале представе. Од 1988. године, зграда је остала без намене, а у два наврата, 1996. и 2000 – 2001. године, нашла се на листи 100 најугроженијих споменика културе у свету.
Почеци сецесије у Суботици
На прелазу 19. у 20. век, узаврела дешавања у Европи на пољима уметности, науке и културе стигла су преко Будимпеште и до Суботице. Један од главних предуслова развоја био је увођење железнице 1869. године, јер су такав вид саобраћаја и све интензивнија трговина у другој половини 19. века, омогућили изградњу и ширење града. Већина грађевина у данашњем центру Суботице подигнута је у овом периоду. Културне промене које су стигле из Европе, одражавале су се и на архитектуру Суботице, али су се даље развијале у два правца. Док је једна струја више била окренута европским центрима као што су Минхен, Беч, Париз и Лондон, друга, доминантнија, узор проналази у националној, мађарској варијанти сецесије. Мада је европска бројнија, мађарска варијанта са тек неколико примера, али изузетних по локацији, величини и намени, доминира градом и доприноси да Суботица понесе назив града сецесије. Авангардни мађарски уметници, по узору на своје европске колеге, сматрали су да индустријски развој води уништењу свега лепог, те да уметност треба увести у свакодневни живот, ослањајући се на народно градитељство и традицију и примену локалних материјала. Трагајући за националним особеностима, изучавајући народно стваралаштво и народно градитељство, мађарска варијанта сецесије створила је карактеристичан и препознатљив архитектонски језик. Поред свих умећа, способности, сазнања и путовања локалних архитеката, тек је ангажовање аутора из Будимпеште или других европских градова, донело дух велеграда и нова струјања у архитектуру Суботице. Архитекте Еден Лехнер и Ђула Партош пројектовали су 1893. године једноспратну кућу за породицу Леовић са елементима новог стила, истовремено када је изграђена кућа по пројекту Виктора Хорте у улици Турин у Бриселу. Након тога, и велики број других грађевина у стилу сецесије подигнут је у Суботици, те су градитељи као Марцел Комор, Деже Јакаб, Ференц Рајхл, Титус Мачковић, Маћаш Шалга, Балог Липот, браћа Ваго, Исидор Штрасбургер били одговорни за данашњи fin de siècle изглед Суботице. Када је сецесија преовладала на овом подручју, изграђено је неколико најзначајнијих грађевина у граду, као што су Градска кућа, синагога, Рајхл палата, водоторањ, Велика тераса и Женско купатило око језера Палић, које је од града удаљено свега седам километара.