Црквени комплекс
у Јабланци
О цркви
У долини реке Јабланице, сакривена у боровој шуми, близу највише коте брда, налази се црква брванара у селу Јабланица, око 25 километара удаљена од центра Златибора. Црква саграђена 1838. године, посвећена Покрову Пресвете Богородице, била је место окупљања народа и симбол заштите од Турака.
Црква је малих димензија, дужине 9.5 метара и ширине 5.25 метара, грађена од брвна црног бора, са стрмим кровом од шиндре (цепане јелове или храстове даске постављене једна преко друге). Састоји се од правоугаоне, једнобродне основе са полукружном олтарском апсидом и представља значајан доказ градитељског умећа. Кроз врата украшена занимљивом орнаментиком улази се у просторију подељену иконостасном преградом на заокругљени олатар и наос. Од старог иконостаса сачуване су Царске двери, настале по изградњи храма, које се приписују Сретену Протићу Молеровоћу, зографу из Негришора (Драгачево) и престоне иконе, дар четворице приложника, које је 1851. насликао Димитрије Посниковић. Сачуване су иконе Исуса Христа, дар Саве Рајевића, Пресвете Богородице са Исусом Христом, дар Радована Рајевића и икона Светог Василија Острошког са светим Јованом Крститељом, прилог Павела Дидановића.
Поред цркве је дрвени звоник, као и собрашице (собре, софре).Ове мале дрвене грађевине су подизали добростојећи људи тог времена како би их са својим гостима користили за одмор током црквених сабора и празника. Поједине собрашице су потпуно затворене, док су остале у облику тремова, ниско одигнуте од тла, на дирецима. На средини сваке је сто, а клупе за седење су око њега. На једној од сачуваних, вероватно најстаријој, пронађена је бојом записана година 1840.
Црква у Јабланици је 1949. године заштићена као културно добро од великог значаја за Републику Србију.
Панорама
Обнова цркве
Европска унија, у оквиру програма прекограничне сарадње између Србије и Црне Горе финансирала је обнову цркве у Јабланици. Програмом „Кроз културу и туризам за боље партнерство“ опредељено је око 468 хиљада евра, од чега 219 хиљада за активности у Србији, а 250 хиљада у Црној Гори.
Поред 177.000 евра донације ЕУ, партнери у обнови цркве у Јабланици били су и Епархија будимљанско – никшићка, Туристичка организација Плужине и Општина Чајетина. За две године, колико је трајала обнова, урађена је рестаурација цркве у Јабланици, замењен кров парохијског дома, обновљене су постојеће и направљено пет нових собрашица, постављена су два нова видиковца, урађен приступни пут, ограђен читав комплекс и опремљен туристичком сигнализацијом. Израђена је и интернет презентација цркве и штампани туристички водичи.
У оквиру овог пројекта у Црној Гори је реновирана црква Светог Петра и Павла у Бјелом Пољу, задужбина хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. У овој цркви саграђеној у 12. веку писано је Мирослављево јеванђеље. Обновљен је и манастир Заграђе (15 век) код Плужина, посвећен светом Јовану Крститељу, задужбина херцега Шћепана Вукчића Косаче.
Ово је био и први пројекта из области верског туризма за који је Европска унија донирала средства и њиме је сачуван део културне баштине Срба, како у Србији, тако и у Црној Гори.
Обновом цркве у Јабланици, она је уврштена у туристичку понуду Златиборског краја, а у порти цркве организоване су многобројне манифестације. Повећање броја туриста који долазе у Јабланицу нарочито доприноси задржавању младих на селу.
Цркве брвнаре
Претпоставља се да су прве цркве брвнаре у Србији грађене почетком 13. века, у време Немањића. Иако ниједна није сачувана до данас, монах Теодосије бележи: „друге многе цркве, мале и велике сазида Свети (Сава) док је био архимандрит у Студеници, не само камене, него и дрвене, да се на сваком месту његове државе Бог слави“. О градњи дрвених црква сведоче и Доментијан Хиландрац и епископ Данило II.
Највећи број црква брвнара саграђен је за време турске владавине на овим просторима. Грађене су неугледне цркве, не само због сиромаштва народа, већ и да Турке не би изазивали. Зато су и бирана скровита места за градњу, где је дрвета било у изобиљу. Биле су малих размера, без кубета, куле, без апсиде и трема који би штрчао и одавао црквено обележје храма, који није смео много да се разликује од обичне куће брвнаре.
У време Првог српског устанка, између 1800. и 1813. године, углавном су обнављане старије цркве – брвнаре, али су подизане и нове. Након слома устанка, поново су паљене и рушене. У једном кратком периоду, од Кочине крајине до Другог устанка, готово свака подигнута црква била је везана за неки историјски догађај или народно предање. Имена многих устаника уписана су на дариваним иконама, црквеним књигама или надгробним споменицима у околини, па их можемо сматрати и устаничким црквама. Архитектура дрвених црква тог времена обогаћује се првим облицима трема, али на спољним талпама и даље остају пушкарнице. Унутрашњост цркве украшава се потпунијим иконостасом који раде професионални живописци, а црквене књиге су обрађене са више уметничке вештине.
Значајна обнова оштећених и изградња нових црква брвнара забележена је после Другог српског устанка, у време владавине кнеза Милоша Обреновића. У периоду од 1815. до 1839. године подигнуто је и обновљено више од 70 цркава од дрвета. После владавине кнеза Милоша примат преузимају зидане грађевине.
До данас је на сачувано око 40 црква брвнара у Србији. Ови дрвени храмови у народу су познати и као цркве прелетачи – у случају потребе лако су се могле расклопити и поново склопити на другом месту. Из тога је произашла и легенда о прелетању црква, а неке су на тај начин успела да се сачувају од паљења и уништавања.