Голубачка тврђава
Обнова тврђаве
Реконструкција Голубачке тврђаве траје од 2014. године и обухвата, поред грађевинских и конзерваторско – рестаураторских радова, и археолошка истраживања и ископавања, као и компоненту туристичког развоја овог простора и његово укључивање у јединствену понуду Дунавског региона. За пројекат „Ревитализација Голубачке тврђаве“ опредељено је укупно 9,55 милиона евра, првобитно из средстава Националног ИПА програма за Републику Србију за 2011. годину, затим кроз допринос Републике Аустрије и коначно из средстава Националног ИПА програма за 2016. годину. У оквиру наведених средстава реконструисана је у целини сама Тврђава, пробијен је нови тунел којим је измештен магистрални пут који је пролазио кроз тврђаву, изграђена је путна обилазница, изграђен је модеран центар за посетиоце, уређен је спољашњи део комплекса, изграђена је обало утврда. Додатно је средствима Министарства трговине, туризма и телекомуникација изграђено и пристаниште за бродове.
Током радова на обнови тврђаве и у самом подграђу пронађени су значајни археолошки налази. У западном подграђу пронађени су остаци римског објекта из 4. века наше ере, као и остаци турског хамама из 15. века. У подграђу су пронађени предмети који припадају бронзаном и гвозденом добу, затим, опеке легије Четврте флавије која је држала Сингидунум, па чак и фрескосликарство из римског периода. У две куле у горњем граду, од којих је једна у средњем веку имала капелу, а у неком периоду магацин за оружје, пронађено је 6.800 стрела. Такође су откривени и трагови топљења пушчаних зрна. Један од најбоље очуваних објеката је турски хамам, један од најстаријих у Србији, који је саградио Коџа Мехмед – паша, велики војсковођа, заштитник научника и песника.
С обзиром на то да се ради о историјском наслеђу и споменику културе од изузетног значаја, реконструкције тврђаве се показала веома комплексном, како због континуираних археолошких истраживања и конзерваторских радова који су подједнако утицали како на динамику радова, тако и на укупне трошкове у целини.
Европске унија је препознала културни и историјски значај Голубачке тврђаве, као и специфичности које са собом носи реконструкција и туристички развој оваквог комплекса и спремно пружила континуирану подршку у оквиру више финансијских перспектива.
Панорама
Тврђава Голубац
Голубачки град током своје дуге историје носио је бројна имена. На средњевековним мапама уписиван је као Galambas, Galambocz, Colombazo, Columbaz, Columbarum, Taubersburg, Tawbenstein, Peristerin, Giwerdzinlik. Заједничко свим овим називима је то што у свом корену имају реч голуб.
Једна од прича која се везује за порекло имена овог величанственог средњовековног града – тврђаве је легенда о девојци Голубани у коју се заљубио турски паша. Одбијајући да уђе у његов харем, Голубана је кажњена тако што је везана за стену да би се покајала. Голубана је издахнула, птице су унаказиле њено тело, а као спомен на њу, место у коме је живела названо је Голубац.
Друга легенда каже да је у главној, шешир кули, била заточена византијска царица Јелена. Она је због усамљености гајила голубове који су јој доносили и односили поруке.
У историјским изворима Голубац се први пут помиње 1335. године као тврђава са угарском посадом и везује се за угарског краља Лудвига I. Голубачки град се налазио и у саставу државе кнеза Лазара који је села у околини давао као метохе манастирима. Након Косовске битке, ослабљена српска војска напустила је тврђаву пред налетом војске угарског краља Сигисмунда I.
Међутим, Мађари се нису дуго задржали, јер су морали да се повуку пред најездом Турака. Недуго затим, 1403. године Мађари су поново заузели Голубац, а краљ Сигисмунд га уступа свом вазалу, деспоту Стефану Лазаревићу, као феуд.
После смрти деспота Стефана 1427. године тврђава је требало да буде враћена под окриље угарске државе. Заузврат, Ђорђе Бранковић је требало да буде признат као легитимни наследник титуле српског деспота. Међутим, командант тврђаве, војвода Јеремија тражио је 12.000 дуката да би предао тврђаву. Краљ Сигисмунд одбио је да плати и тврђава је предата Турцима који је претварају у пашину резиденцију.
Према Сегединском миру из 1444. године и Голубац улази у састав српске деспотовине. Након смрти деспота Ђурађа Бранковића, освајају га Турци. Угари у наредним годинама успевају да га поново освоје, али њихова владавина над Голупцем траје кратко. Коначно га преузимају Турци, који владају овим просторима више векова. Током тог периода, тврђава губи значај као војно утврђење, а развија се цивилно насеље.
Пред крај 17. века Голубац на кратко освајају Аустријанци, а кратког века је била и владавина Срба над овом тврђавом током Кочине крајине и Првог и Другог српског устанка. Коначно, Турци Голубац предају кнезу Михаилу Обреновићу 1868. године.
После Првог светског рата, кроз стену на којој се налази тврђава пробијен је тунел за пут, који пролази кроз тврђаву. Изградњом хидроелектране Ђердап, подигнут је ниво Дунава, па су најнижи делови Голубачког града потопљени.
Истраживачки и конзерваторски радови на тврђави започети су 1969, а завршени 1987. године. Почетак 21. века, тврђава је дочекала препуштена зубу времена.
Због свог историјског значаја и архитектонске вредности, 1979. године Голубачка тврђава проглашена је за споменик од изузетног значаја.
Изглед тврђаве
Тврђава Голубац налази се на десној обали Дунава, четири километра низводно од данашњег насеља. Смештена је на високим литицама, на самом улазу у Ђердапску клисуру.
Тврђава је саграђена на месту где је ширина Дунава око седам километара и подсећа на море. Усечена је у стену која је представљала најтежу препреку упаду непријатељу са севера. Највишим тачкама утврђења, источним и јужним, тешко је било прићи због стеновитог терена, а најлакши приступ је био са западне стране. Као одбрана, са те стране се налази предњи зид, који чини спољни зид шанца, који је вероватно био напуњен водом, јер је повезан са Дунавом.
Тврђава лепезастог облика састоји се из три дела – предњег, задњег и горњег града и чини је 10 кула повезаних зидинама. Првобитно је било девет кула, али су Турци након заузимања тврђаве доградили још једну. Најстарија је донжон кула осмостране основе, из које се уздиже кружни врх, у чијем се средишту налази квадратна унутрашњост. Остале куле су квадратне основе, грађене пре појаве барута у овим крајевима. Појавом ватреног оружја урађене су преправке како би се направила места за топове и чуваре са пушкама.
Предњи град се састоји од горњег и доњег дела, које је делио зид који повезује четврту и седму кулу. У доњем делу је улаз, а насупрот њему је колска капија која води у задњи град. На крају града је кула коју су доградили Турци којом се контролише пролаз Дунавом и прилаз градској луци. На зиду, који дели горњи од доњег дела, смештена је капија ка горњем граду.
Задњи град, од горњег, одвајају зид и оштре стене висине три до четири метра. Уз пету кулу налази се зграда која је вероватно била магацин и војна барака. У горњи град се улазило кроз капију и путем даље до улаза у цитаделу. У стени, у којој се налази прва кула, урезан је резервоар за воду који се пунио кишницом.
Голубачка тврђава је препознатљива и по донжон кули, коју је Феникс Каниц назвао „Шешир кула“ због њеног облика. Грађена је као последња одступница и последња одбрана, а поглед са ње на Дунав и Ђердап је јединствен доживљај.