Пиротска тврђава

Пиротска тврђава, међу десетак најлепших српских војних утврђења, кроз различите временске периоде носила је различита имена: Turres (кула), у 3. и 4. веку за време Римског царства, а потом Pirgos, Thurib, Момчилов град, Кале, Тврђава. Данас се за ово утврђење, грађено за време владавине кнеза Лазара, најчешће користи име Кале или Пиротска тврђава.
Пирот је први пут ушао у састав српске државе за време Стефана Немање (од 1183. до 1189. године), а био је део српских територија и за време царева Душана и Уроша, као и у доба кнеза Лазара. У време успона Моравске Србије, током Лазареве владавине, Пирот је био стратешки важан град на источној граници државе. Пошто се налазио на правцу турских похода, Лазар је утврђење подигао уз десну обалу Бистрице, на издвојеној стени, код узвишења Сарлах. Тврђава, релативно малих димензија, састоји се из три целине: Горњег, Средњег и Доњег града. Горњи град, саграђен за време кнеза Лазара, издуженог је полигоналног облика, са кулама правоугаоне основе. У склопу овог дела утврђења је донжон кула и улазна капија. Средњи град саграђен је за време владавине деспота Стефана Лазаревића. Елипсоидног је облика и степенасто се спушта ка подножју. Доњи град, грађен је према равници, ка којој се степенасто спушта са јужних, источних и северних страна од Горњег града. Ту пролази и река, која чини природну одбрану, па је улаз у град био могућ само са једне стране. Доњи град су градили Турци, крајем XВИИИ века, а у овом делу је пронађена плоча са натписом који сведочи да је 1804. године Рахим паша обновио град.
Tоком владавине кнеза Лазара (1371- 1389.) у утврђењу је била смештена војска, властела и градска управа, а зидине су пружале уточиште и осталом становништву у та немирна времена. Већ 1385 – 86. Лазар се суочио са снажним продором Турака ка Понишављу, а Пирот је освојен у првом налету. Кнез Лазар шаље војску на челу са војводом Димитријем (Војиновићем, рођени брат монахиње Јефимије) да поврати град. Уз помоћ становника, који су га пустили да уђе у град, у томе и успева. Међутим, убрзо стиже бројна турска војска, која је опустошила и попалила околину града, а војевање је завршило у корист Турака. Мехмед Нешрија, турски хроничар бележи да је српску војску предводио Лазарев сестрић (претпоставља се Стефан или Лазар Мусић). Део становништва Лазарев сестрић је евакуисао приликом повлачења, а тврђаву запалио. Ово је разбеснело турску војску, а према мишљењу неких историчара, то је био директан повод за Косовску битку. Мусићи су неколико година касније страдали на Косову.
Ово није био коначан пад Пирота у турске руке. Током владавине деспота Стефана, сина кнеза Лазара, Пирот је враћен Србији. Стефан је наставио изградњу тврђаве, коју је његов отац започео. Ојачао ју је још једним редом бедема, градећи тако Средњи град. Али Пирот није дуго био под српском влашћу. У турском надирањима 1425 – 1427. године пао је под власт Османлија. Уједињена српско – мађарска крсташка војска успела је 1443. године на кратко да га ослободи. Већ почетком следеће године Турци га поново освајају.
Ослобађањем од Турака, Пирот, а тиме и тврђава, поново су постали део српске државе. Утврђење је био у војној употреби до прве половине 20. века. Данас је већим делом очувано, а од 1970. до 1986. године вршена су археолошка истраживања, праћена рестаураторско – конзерваторским  радовима, које су изводили Завод за заштиту споменика културе из Ниша и Музеј Понишавља из Пирота.
Дуго се ово утврђење погрешно називало Момчилов град, верујући да га је подигао чувени војвода са јужних Родопа, Момчило. О њему се мало зна -да је живео у првој половини 14. века, учествовао у византијским грађанским ратовима током којих је добио високу титулу деспота и да је погинуо 1345. године у опсади грчког града Перитериона. Забуном у историјским рукописима, Перитерион је постао Пирот, па је утврђење приписано њему. Новијим археолошким истраживањима доказано је да је град настао у другој половини 14. века, па се са сигурношћу може рећи да војвода Момчило није његов градитељ.